Posle pada Miloševićevog režima nastupio je jedan agresivan proces praćen propagandom o neophodnosti prodaje svega po svaku cenu, jer je to, po mišljenju "ekonomskih eksperata" bio jedini način da se oživi ratom opustošena privreda i napuni budžet osiromašene zemlje. Ovaj proces tekao je na više koloseka paralelno, i to vrlo brzo: sa jedne strane, zarad usaglašavanja sa "svetskim tokovima" i orijentacije zemlje ka tzv. "evropskim integracijama", a sa druge, na ideološkom i propagandom planu, trebalo je ozvaničiti pobedu neoliberalizma i obračunati se sa ostacima "etatizma", "komunizma" i slično. Pokrenute su kampanje; saznali smo da je privatizacija neophodna da bismo imali dobro zdravstvo, fleksibilnu i uspešnu privredu, srećne i vredne studente, čak i da bismo bili svetski prvaci u fudbalu. Za sve to bačena je gomila para – televizijske reklame, ulični bilbordi, oglasi u novinama i tako dalje. Nasmejana lica građana Srbije u reklamama prizivala su svetliju budućnost slobodnog tržišta. Teško onome ko bi se usudio da posumnja u taj raj koji nastupa – momentalno je bio proglašen za apologetu Miloševićevog režima, za ljubitelja “Kine, Kube i Koreje” i – najstrašnije od svega – komunistu! Zbog tako "čvrstih" argumenata, a zapravo zbog neviđene larme zamaskirane "ekspertstvom" čulo se samo nekoliko slabašnih glasića protiv ove pljačke u najavi. Nekoliko malih levičarskih organizacija pokrenulo je "Kampanju protiv privatizacije" (Partija rada, ASI, POUM i časopis "Prelom"). Izdeljeni su leci, polepljeni plakati, diskutovalo se i upozoravalo, ali vlast nije gubila vreme. Za nove vlasti stari zakoni iz ove oblasti nisu bili dovoljno dobri, pa su doneli čitave pakete zakona i podzakonskih akata kojima se privatizacija izvodi sad, odmah i po svaku cenu. Da to nije dobro, naizgled, nikome nije padalo na pamet. Pominjano je, doduše, da se treba paziti loših privatizacija, ali u naletu tog optimizma nije izgledalo da je tako nešto moguće. Naprotiv, neumoljivim i “pravednim“ zakonima tržišta prepuštano je sve – ta neće valjda neko da plaća da to što je kupio ne bi radilo!? Bilo je tu još sijaset argumenata tipa "neće valjda". Zatim, promovisan je "socijalni dijalog" u kome je trebalo da predstavnici radnika i vlasnika, uz posredovanje države, nađu zajednički interes. To je svojevrsni cinizam, jer interes kapitala i interes radnika, postavljeni na taj način, ne ostavljaju mesta za kompromis. U pitanju je bila prevara za koju se videlo ko će izvući deblji kraj. Uprkos svemu, rukovodstva najvećih sindikata su prihvatila ovu igru i uključila se u prevaru zaposlenih, svojih članova. Zatim su, udaranjem u talambase, proslavljane slavne pobede nove ekonomske doktrine – prodaje uspešnih preduzeća, onih koja su uspešno poslovala i u destruktivnim uslovima ratova i sankcija – valjaonice bakra Sevojno, Sartida, dve cementare, nekoliko pivara i fabrika duvana. Sve u svemu, par hiljada radnika, manje od deset hiljada. Tu se spisak tzv. "uspešnih privatizacija" zaključuje. Zašto ih smatraju uspešnim? Zato što je bilo najmanje otpuštanja, a nastavile su da rade. Zar je to baš toliki uspeh? Nastaviti? No dobro. Prave muke tek počinju, jer dolaze na red preduzeća koja su u problemima. Pred TV kamerama, direktno iz parlamenta, prenose se tenderi: neki anonimusi licitiraju.
